О иконописању

Иконопис (или иконописање) је посебна сликарска техника коју негује хришћанска православна црква.

Корени су јој у раном хришћанству али се временом уобличавала све док није стекла коначни облик (и врхунац) у доба средњовековне Византије. Разликујемо иконописање (сликање икона на дасци) и фрескописање (сликање икона – фресака на зиду).

Православље је најфиније и најдетаљније развило иконопис тако да сва правила и начини иконописа, доле написана, карактеристична су за православну цркву. У другим конфесијама које поштују икону ова правила не морају бити поштована (пример је Римокатоличка црква у којој није детаљно прецизиран и догматски одређен начин сликања икона).

У православној цркви нарочито је раширен и развијен култ икона, и мада иконе спадају у култ и других конфесија, у православној цркви постоје одређени канони (правила) иконописања којих се придржава сваки иконописац. Правила нису званично прописана већ се преносе генерацијама са мајстора на ученика. Основно неписано правило је да се икона ради по обрасцу (предлошку) неке старије иконе (која је опште-прихвећени образац). Сликање икона по машти уметника без познавања ових правила не представља црквено учење и не може се назвати иконом у строгом смислу.

Симболика

            Икона је пуна симбола који на визуелни начин представљају учење Цркве. Неки од ових симбола су:  

  Црвено-плава одежда Исуса Христа – означава богочовечанску природу Христову. По епископу Данилу црвена означава божанско порекло, док је плава симбол људске природе.

  По другим ауторима значење боја је супротно, црвена означава телесност (због асоцијације на крв) а плава божанство (због асоцијације на небо). Код Пресвете Богородице боје су у обрнутом поретку.

  Злато као материјал је симбол Истине јер је и злато као и Истина увек исто, никада се не мења (Реч „истина” је настала од речи „исто”). Сијање злата сиболизује Божију нестворену Светлост.

  На православним иконама светлост има битан значај. Светлост којом сијају лица и тело светитеља није овоземаљска већ „божанска светлост”. Пошто ова светлост није природна, она не баца сенку нити има одређени правац из којег долази. Беле је боје са местимичним плавичастим одсјајем.

  Икона не тежи да прикаже догађај сликарски реалистично већ тежи да проникне у дубљи смисао догађаја који приказује. Често се на иконама приказују два догађаја која су се десила у два различита временска тренутка или у истом тренутку али на удаљеним местима. Такође се на икони једна личност може појавити и више пута.

Карактеристике

   Иконопис карактеришу следеће особености:

  На икони нема правилне перспективе, односно на иконама је присутна такозвана „обрнута перспектива„. Израз „обрнута перспектива“ није у потпуности исправан (мада се често користи) јер обрнута перспектива подразумева одређену правилност (мада обрнуту). Карактеристичност перпективе на икони је да нема правилности, често се предмети у даљину шире или је кров тако насликан као да је приказан одозго и сличне нелогичке представе.

  Представа може да приказује лик више пута на различитим местима и у различито време.

  Ликови се приказују у карактеристичним позама и одећи у складу са иконографском традицијом.

Школе и стилови

Византијски стил: Аутентичан стил у иконопису јесте оно што се назива „византијски иконопис“. Он је израз учења Православне цркве.

Коптски стил: Током историје коптска црква је веома развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.

Руски стил: Руски иконопис је класични византијски са елементима руске народне уметности. Најпознатији руски иконописац Андреј Рубљов сликао је класичним византијским стилом.

Барокни стил: У неким православним црквама, постоји традиција „барокног иконописа“ (цркве и манастири у Војводини). Постоје и разне иконе мешовитог стила карактеристичне за 17. и 18. век.

Технологија израде иконе

 Прибор:

Иконописац користи четке за наношење подлоге, брусни папир за равнање подлоге, прибор за позлату, штап, штафелај, сликарске четкице, прибор за прављење боје (разне тацнице, посудице и кашичице), оловку и шестар.

У прибор за позлату спадају ахатне глачалице, позлатарско јастуче, позлатарски нож и чекица за злато. Позлатарско јастуче је парче даске обложено ватом и преко ње кожом. Служи да се на њему сече злато позлатарским ножем. Позлатарска четкица служи за пренос злата са јастучета до иконе јер је златни листић сувише танак да би се смео додиривати прстима.

Штап је специфични алат иконописца. Служи као ослонац руке при повлачењу потеза. Без њега не би било могуће извести тако прецизне потезе сликарском четкицом.

Слојеви иконе:

Свака слика се састоји обавезно од носиоца и бојеног слоја а неке слике поред ова два основна слоја имају још и подлогу, позлату (код икона) и заштитни слој лака. Икона се састоји из следећих слојева:

• носилац иконе – даска
• газа – служи као арматура подлоге
• подлога од креде и туткала
• шелак – наноси се на местима позлате као изолација
• микстион – лепак за злато
• злато
• бојени слој
• лак

Подлога:

На дрвеној дасци није згодно сликати па је неопходно нанети подлогу. Традиционална подлога ђесо се израђује од креде (или посебно припремљеног гипса) и туткала (желатина). Туткало је лепак животињског порекла а најбољи је од зечјих костију. У новије време користи се и подлога на бази акрилика. Подлога се наноси четком у више слојева или ређе лопатицом. Након сушења равна се и глача брусним папиром.

Позлата:

Икона се позлаћује на два начина. Први је новијег датума и назива се „позлата микстионом“ или „уљана позлата“. Златни лисићи се лепе на претходно припремљену површину премазану микстионом – лепком на бази конопљиног уља. Други начин је старијег датума и назива се „водена позлата“ или „позлата болусом“ где се златни листићи наносе на болус (врста глине) који се претходно влаже ракијом или вотком. Залепљени листић се глача ахатним глачалицама. Оваква позлата је трајнија и више се цени али је поступак позлате много тежи.

Боја:

За сликање икона се користи јајчана темпера – сликарска боја где је везиво жуманце кокошијег јајета. Сликање бојама справљеним од жумацета је врло старо. Скоро све иконе средњег века сликане су јајчаном темпером. Јајчана темпера је врло постојана што је и главни разлог да су иконе старе и хиљаду година данас у добром стању. Јајчана темпера се састоји из два дела: везива и пигмента. Пигмент је прашак минералног или синтетичког порекла који сликарској боји даје одређену обојеност. Везиво (у овом случају жуманце) је материја која служи да слепи честице пигмента. Јајчана темпера може у хладњаку стајати око недељу дана.

Раздвоји се жумаце од беланцета. Из жумаца се пажљиво издвоји садржај док се опна баца. Жуманцу се дода запремински једнака количина воде. Пигмент се помеша са малом количином жуманцета да се добије густина пасте. Оваква паста се риба кашикицом на тањирићу да би се разбиле грудвице. Након рибања пигменту се дода још жуманцета у приближном запреминском односу 1:1. Може да се дода пар капи сирћета ради конзервације. Боја се преспе у другу посудицу да би се таложењем одстраниле грудвице.

У средњем веку користили су се природни пигменти најчешће минералног порекла: разне нијансе жуте, црвене, окер и браон земље. Као црни пигмет користили су се упрашени угљенисани штапићи винове лозе (слонове кости или буковог дрвета). Још у средњем веку било је познато добијане бештачких пигмата: оловне беле и цинобера. Данас се користе углавном синтетички пигмети мада су у употреби и неки природни пигмети најчешће земљани окер и црна од винове лозе. Некада се пигмент ручно уситњавао  док се данас купује већ фабрички припремљен.

Подсликавање:

Подсликавање је наношење основне боје на коју се касније додају светлост, сенке и детаљи. Подсликавање се врши у више провидних слојева који се наносе равном четкицом тако да се нови слој наноси на претходно осушени слој. Пошто се слика акрилним бојама односно јајчаном темпером претходни слојеви се не „размазују“.

Заштита:

Иконе се лакирају ради заштите од механичког оштећена, утицаја влаге и кисеоника. Иконе су се у прошлости лакирале најчешће олифом – згуснутим уљем са додатком разних природних смола. Олифа се добијала или дугим излагањем уља високој температури у пећи или излагањем сунцу лети. Данас се користе разни лакови. Лакови на бази уља се избегавају због лоше особине да временом тамне. Најчешће се користи Дамар лак – природна смола растворена у природном терпентину или неки лак на бази синтетичких смола као што је акрилни лак. Лак може да се наноси четком или прскањем.